GRAZIE TOTTI!

Године 2002., у четвртом разреду, на тему “Личност којој се дивим“, писао сам састав о Франческу Тотију као најдражем фудбалеру и човеку због којег сам заволео фудбал, још те давне 1996. године када је он већ поприлично утабао стазу којом ће се, пет година касније, пробити до врха Италије, освојивши свој први и последњи скудето са Ромом. Тада сам поред Тотија, упознао фудбалере каквих рецимо да данас више нема. Габријел Батистута, Винћенцо Монтела, Дамјано Томази, Винсент Кандела, Франческо Антоњоли, Алдаир, Џонатан Зебина, Емерсон и друга звучна имена. Само пет година касније Тоти се истом том стазом попео на врх света, освојивши титулу првака света са Италијом. Успут би покупио један, па још један трофеј у купу Италије. Међутим, ја сам добио оцену (4), а са образложењем да не могу писати о некоме кога не познајем. То је једино што замерам својој учитељици. И опростићу јој само ако пронађе плаву свеску у којој се тај састав налази. Но… Ипак могу. И то како! Свим срцем. Данас је велики Франческо Тоти завршио каријеру. Последњи витез оног старог кова фудбалера, који је остао веран својој Роми у којој је провео 25 (словима: двадесет и пет!) година и који се није продао ни за милионе, већ је нама, страственим навијачима фудбалског клуба Рома обезбедио срећно детињство! Због тога је постао и остао император Рима!

Колико си велики показује то да преко 70000 људи на стадиону не може да заустави сузе!!! Сетите се само његове чувене изјаве: “Ако хоћете да играм за вас, онда морате да купите Рому“. Био је и остао једини фудбалер који је на врхунцу славе олако одбио, оно што се у пракси углавном не одбија – Реал Мадрид и тиме доказао да је не само добар фудбалер, већ одан и веран играч римске екипе.

Једна титула првака Италије и два купа Италије са Ромом и освајање светског првенства 2006. године са Италијом у сред Немачке, остају заувек у мом срцу. Франческо Тоти је личност којој се дивим и највећи јунак мог детињства.

Учитељице, спаваш ли мирно?

Grazie Totti!

Захвалан заувек, верни навијач Роме и твој обожаватељ,
Филип Гвозденовић.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

 

Advertisements

КОГА САМ СВЕ ИЗГУБИО У 2016. ГОДИНИ?

 

 

Како Бајага каже, године се нижу као перле и како изгледа да се све брже додирују, чини ми се да све јаче вапим за неким бољим светом, у којем бих желео да умрем. Јер и даље, овај, није толико добар.  Жељно ишчекујем суботу вече како бих јасно могао да кажем да је и та 2016. година, година у којој је Боб Дилан као рекло би се, једина светла тачка, добио Нобелову награду за књижевност – коначно умрла.

Те никако добре 2016. године умро је један од највећих југословенских глумаца и сигурно највећи шмекер из тог соја, Драган Николић (1943-2016.). Ту вест на прву нисам могао схватити, а чини ми се да сам и даље у магновењу, јер делује немогуће да више нема некога ко је обележио двадесети век у нашој кинематографији и немогуће је било замислити њега и Милену раздвојене на овом свету. Бар раније. Те исте године остао сам без Маринка Маџгаља (1978-2016.), Душана Голумбовског (1941-2016.) у народу познатијег под именом Озрен Солдатовић, Мире Ступице (1923-2016.), Велимира Бате Живојиновића (1933-2016.), Милорада Мандића Манде (1961-2016.), Јагоде Калопер (1947-2016.), Кери Фишер (1956-2016.), Алана Рикмана (1946-2016.) и Џорџа Кенедија (1925-2016.).

Иста је однела новинаре Душка Кораћа (1955-2016.) и Захарија Трнавчевића (1926-2016.), прослављене спортисте Ћезареа Малдинија (1932-2016.), Јохана Крајфа (1947-2016.) и Мухамеда Алија (1942-2016.), књижевнике Умберта Ека (1932-2016.) и Харпер Ли (1926-2016.) чувену Милку Цанић (1944-2016.), као и Ненси Реган (1921-2016.), те чувеног револуционара, творца Кубе, какву бих желео да посетим, Фидела Кастра (1926-2016.).

Те 2016. године, дотукла ме је јесења и чудновата, последњим албумом и стиховима  “I am ready, my Lord“ најављена смрт, по мом мишљењу, највећег песника рокенрола, Леонарда Коена (1934-2016.). Почетком године, прерани одлазак Блека (Колин Вернкомб, 1962-2016.), Дејвида Боувија (1947-2016.), а касније и Принса (1958-2016.), Џорџа Мајкла (1963-2016.), Јадранке Стојаковић (1950-2016.), Лоле Новаковић (1935-2016.) и Есме Реџепове (1943-2016.),

Ипак, највише ме је погодило припремање за, а онда и сам одлазак мог пријатеља Јеремије Јеша Милутиновића (1954-2016.), правог чачанског интелектуалца и профосера математике у Пољопривредно-прехрамбеној школи у Пожеги.

А ја, ја сам се мало удаљио од писања и посветио се завршетку својих студија на Економском факултету у Београду и сада растерећено и жељно ишчекујем крај јануара како бих видео осмехе на лицима свих оних који су ме неизмерно подржавали и гурали у остваривању свог највећег успеха, након дугих и најлепших шест година. Још један.

Нека лето господње 2017. буде моје!

 

Ф. Г.

12806189_1758350604454276_8142000499859537966_n

Поново на окупу.

 

ПАМЕТНИ И КЊИШКИ ЉУДИ

 Да ли лажем када кажем да је срећа у три ствари?!

 У доброј жени, гитари и богатом тати који увијек нешто ради?!

1422618_505379266278823_8633272677454652119_n

Бранимир Штулић

 

Као што сам то већ рекао поред занимања за социјалне теме, Џони Штулић је истакао и своју другу страну, пишући песме о својим саборцима и познаницима. Најпознатији од њих је свакако Ђоко Гргац Анархист (1949-2012.), познатији као Јаблан са деби плоче “Азра“:

 

Твоји су дани проћердани на вињак TV и порно слике,

жену немаш и тешко да ћеш је и стећи

поред такве старе мајке.

Љубав је то за чиме гинеш,

до љубави се тешко стиже,

зато продај све осим блање и крени,

другом страном, јаблане крени,

другом страном, јаблане крени!

 

Но, та иста стара мајка је изузетно волела Џонија, описивајући га као свог омиљеног госта. Наиме, Џони је једно време био вегетеријанац, а Ђокова мајка му је редовно спремала вегетеријанска јела. Првобитно име песме “Јаблан“ било је “Анархист“.

Оно што је још већа легенда везана за Ђоку Анархиста јесте порекло имена бенда Азра. Једне вечери, за шанком Театра &TD у Загребу, локални анархисти су испијали лозу и причали о политици, славећи јер је покојни Ђоко Анархист тада требало да добије дете, а надајући се ћерки, логично – требало је смислити име.  Тада је Џони изрецитовао стихове чувене Хајнеове   песме Азра, која се у преводу Сафвет-бег Башагића пева као севдалинка:

 

Казуј робе, откуда си, из племена којега си?

Ја се зовем Ел Мухамед, из племена старих Азра,

што за љубав живот губе и умиру када љубе.

 

и исте вечери и Ђокова ћерка и Џонијев бенд су добили име – Азра. Азра значи девица.

 

“Тад је Чупко кретао с Азром, ја сам се оженио с Кејт, својом највећом љубав и чекали смо бебу. Кејт и ја нисмо били сигурни да ће бити цурица, али нам је пало на памет да јој дамо име које ће значити “чиста“, а да не буде Катарина, што на грчком значи “чиста“. Не знам тко нам је рекао што на арапском значи “Азра“, да је то најчистији пијесак, настао након пјешчане олује, који још ниједан нови вјетар није додирнуо, ни људска, ни животињска нога. То је описни пријевод, а конкретно ријеч значи “чиста“. С друге стране, тај севдах о племену старих Азра, чији припадници умиру кад љубе, страховито је добра ствар. И онда смо се сложили како је паметно да ја дам име Азра кћери, а он бенду. Једноставно нам се свиђало: лијепо звучи Азра, како год окренеш.“

 

Ђоко Гргац Анархист

 

Ђоко Анархист, како му наденути надимак каже, био је она врста човека коју испуњава бунт. Пио је алкохол у енормним количинама и био је редован учесник у свим физичким сукцесијама од “Кавказа“ па надаље:

 

Волио бих да си налик на оне брадате и силне момке,

да ћумез дижеш на ноге и да те нуде

цигаретом и алкохолом,

да носиш шљиву испод лијевог ока

и виђаш пароле што страшно звуче

и да си битник и прави анархист

и зато крени другом страном, јаблане крени…

 

 

Следећи јунак Џонија Штулића био је ни мање ни више него Иги Поп (енгл. James Newell Osterberg – Iggy Pop, рођ. 1947.).

 

Добио сам мајицу у три боје бојену,

стигла ми је из Америке, из њујоршке државе,

а на њој пише јој што вилим Iggy Pop,

a на њој пише Iggy Pop!

 

Џони је заиста добио мајицу од тетке и опевао је у поменутој песми.

 

Драго Михаљинец Кипо, сада проседи старац тужног погледа, који живи у трошној кући са својим псима опеван је у песми “Кипо“ са друге плоче познате као “Сунчана страна улице“ (Југотон, 1981.):

 

Кипо има душу дјетета и кретње даме,

бескрајно се скањује да прича,

чини му се да га гитара не слуша,

он би да она сама свира.

 

Кипо има очи топле и влажне

ми слушамо његове плоче,

док се труди да их све покаже

умори се и напросто заспе.

 

У соби тајац, све се мијења,

кад Кипо одмара шале нема,

лорд му скида ципеле,

расањује се док их зњира,

навлачимо капуте по угловима

и остављамо га да снива.

 

Чини ми се, по сјају из Кипових очију, који се јасно види у једном документарном филму, да су тих деведесет секунди у њему побудиле много више ватре и захвалности него све оне песме посвећене Џонијевим неузвраћеним љубавима.

 

Следећа песма са исте плоче јесте “Паметни и књишки људи“:

 

Вечерас сам с Чером био,

у Кавказу уз пљуге и пиво,

расправљали смо многе ствари

и кужили свијет.

 

Чери спике никад доста,

пита ме о плановима,

смије се, баца фору,

да оснива бенд.

 

А у себи немоћ крије,

да промјени стил, манире,

да заблиста у оном у чему је јак,

јер и он, као и други,

паметни и књишки људи,

истрошио се временом скроз на скроз.

 

А вани киша и даље сипи,

ништа ново под Неоном,

шанкерица боцом Божи

истјерује дуг.

 

Кажем Чери да смо странци,

као што то и Морисон рече,

усамљени маргиналци, полусвијет.

А Чера ме и даље слуша,

пије пиву, пљугу дува,

гледа некуд у даљину, у ноћ…

 

у којој су главни ликови “Кавказ“, као место где су се окупљали загребачки алтернативци како би на миру испијали хектолитре алкохола као знак своје “револуционарне активности“, те Велимир Черић Чера и Божа Ковачевић. Џони је често боравио код Боже који је студирао филозофију и социологију. Божо је у соби 22 у студентском дому на Сави као илегалце удомљавао разне младе уметнике, међу којима су били чак и Дарко Рундек и Јура Стублић. Штулић би дошао рано изјутра па би сатима свирао у Божиној соби. Станари нису могли учити, разговарати, а неретко ни спавати од његове свирке.

 

Легендарном Јури Стублићу, фронтмену и певачу групе Филм, који је пре тога био и члан Азре, Џони је написао песму “Roll Over Јura“ (“Филигрански плочници“, 1982.):

Живи у Сесветском Краљевцу и зову га Јура,

ако те то баш занима он се добро фура,

обожава беџеве, кожне хлаче и тамбуре

па виче, yeah,

Come on Jura Jupiter.

Come on Jura, do the locomotion.

 

Све би дао да се прослави и ту нема тајни,

да га жене лијепо гледају и да постане главни,

има доста година свирка му је задња прилика…

 

Понекад се ноћу пробуди,

сања само оно што жели,

хода цестом као мјесечар,

па и тада на сав глас

тужно виче yeah, yeah…

 

Свом најдражем пријатељу, фудбалу, Џони је посветио две песме, “Недеља поподне“ (Сунчана страна улице, 1981.):

 

Недеља поподне ногометни дан

заборавио сам сат, склапам очи, хвата ме сан

ја пловим бај, бај…

 

и “И ником’ није љепше нег’ је нам“ (“Филигрански плочници“, 1982.):

 

И ником није лепше нег је нам, абада-абада

само да је тако сваки дан, абада-абада,

ногомет је права стваp ми смо савршени пар…

12196205_1710948239194513_6884139057163221029_n

 Фудбал као највећа страст

Оно што се не зна јесте да је песму “Пуковник и покојник“ (“Кад фазани лете“, 1983.) Џони посветио свом оцу, Ивану Штулићу који је био официр ЈНА:

 

Видећеш како прошлост постаје

оно што се и мудрима догађа,

нешто између смијеха и одбројавања

нешто измеду шутње и чекања.

 

И кад бизарно сасвим стварно

остане без иједног изненађења

и кад се нађеш као и толико пута

у моме наручју

тко ће онда бити твој нови гуру.

 

 

На последњој плочи групе Азра, “Између крајности“ (Југотон, 1987.) у другој по реду песми, “Bad roсk“, Џони алудира на Бориса Лајнера (буњар групе, рођ. 1957.):

 

Помислио си он не може остварити све твоје најдивљије снове,

ехеј, мало си се прешо, радиш с ризбооом.

Када љубим ја губим главу, ја губим лице

ја губим живце…

 

  Себе је описао кроз све песме, али као директне издвајам “Johnny Be Good“:

 

Заборавих вам рећи да зову ме Џони

право ми буди за то,

они што ме воле зову ме тако,

кад сам као мали дошао у град

морао сам самом себи дати надимак…

 

Хеј Џони, Џони, хеј Џони, Џони, хеј Џони, Џони,

буди добар, буди добар, буди добар, Johnny be good…

 

и “Вољела ме није ниједна“:

 

Руина, ништавило – то сам ја,

што је то човјек сретна могућност избора,

али тко је она или тко сам ја,

углавном то ми сада живот рачун доставља.

 

Како сам рођен гдје то,

хоћу ли бити поново

то што сам био, небо зна,

вољела ме није ниједна.

 

али поред тога, Џони је и исправио Хајнеову песму:

 

Сваког дана једно ропче, стајало крај шадрвана,

како вријеме пролазило, ропче блијеђе, блијеђе било.

Питала га једног дана, султанова ћерка мила,

казуј ропче одакле си, из племена којега си!

 

Ја се зовем Штулић Џони из племена старих Азра,

што за љубав главу губе и умиру када љубе…

20151208164331_341116

 Једна од ретких слика Џонија Штулића из овог века

 

Ипак, постоји један мистичан лик у Џонијевим песмама “3N“ (Криво срастање“, 1984.):

 

Ја се зовем Пола Хорват љубила сам мртвог човјека,

стигао је по задатку, цијело вријеме сам га чекала.

Прољеће или можда јесен, не знам,

сјећам се горјеле су свијеће,

а руке његове тако мушке и прозрачне

као путоказ за нешто, за логор или смрт…

 

и у инструменталу “Севдах за Паулу Хорват“ са истоименог соло албума Бранимира Џонија Штулића из 1995. године. Читајући чланак који описује љубавну везу између официра Гестапоа и извесне Чехиње Паоле (Поле) Хорват која је била члан Покрета отпора током Другог светског рата и њену несвакидашњу лепоту, Џони остаје импресиониран те пише песму о томе.

 

Оно што је сигурно јесте да је овај изванредни уметник опевао све што се опевати може. Његови дубокоумни текстови покривени су делимично и велом тајне. Али с друге стране грађени су тако да их свако може тумачити на себи својствен начин. Џони је својом беспрекорном поезијом себе учинио безвременским и бесмртним човеком, а ликове из својих песама, ако ништа више, онда бар поносним.

17979-Dzoni Stulic foto privatan album_b967_1000x1000

У свом дому у Хаутену (Холандија), двадесет година далеко од Југославије

 

С поштовањем

 

Ја се зовем Филиповић Гвоздени,

из племена старих Азра

што за љубав главу губе и

умиру када љубе.

 

 

АКО ИКАД ДОСПЕМ ТАМО ГДЈЕ ПРЕСТАЈЕ СТРАХ

афафа

“Гледао сам опет филм о безнађу

или је то можда била кроника непознатог,

јер тако се звао човјек ни жив ни мртав ни поморац.

Ако икад испуним жељу и ти ми даш за право мислећи,

то је једини начин да га задржим.

 

Ако икад доспијем тамо гдје престаје страх

бит ћу спреман да заборавим

неке подеране улице, бљесак мокрих трачница,

 први трамвај преко Трешњевке, сјај у твојим очима…“

 

 

Бранимир Џони Штулић je рођен 11. априла 1953. године у Скопљу. Године 1960. породица Штулић (пок. отац Иван, мајка Славица, Бранимир и сестра Бранка) селе су у Јастребарско надомак Загреба, а 1967. године у насеље Сигет. Џони је као тинејџер почео да лута улицама Загреба, где се почетком шездесетих рађала рок и хипи сцена, али је касније, током каријере, остао привржен за Београд, сматрајући да је непожељан у Загребу. Иако је у Гимназији имао двојку из књижевности, истицао је своје склоности ка социјалним темама. Гимназију је матурирао 1972. године са радом “Париска комуна“, који је оцењен, ипак, одличном оценом. Након гимназије Штулић је прво одслужио војску. Отишао је у пролеће 1973. године, а вратио се 15 месеци касније и уписао је Филозофски факултет, а смер је мењао  – фонетика, историја па монотона социологија због које је и напустио факултет, негде између прве и четврте године. Седамдесетих година је са акустичном гитаром обилазио загребачке тулуме, на којима је свирао своје и туђе композицијe. У то време је косу плео у дугачак перчин, на глави је носио хеклану капицу, изучавао је мудрости индијске философије и певао углавном романтичне баладе. У том периоду су га пријатељи одговарали од певања. Многи Џонијеви познаници из тог времена говоре да он није знао ноте, да је свирао просечно и да му укус није био у складу са временом. Иако самоуки гитариста, он је вежбао даноноћно и увек је био у потрази за простором за вежбање и за инспирацијом.

 

Оно што је мене код Џонија ипак импресионирало, генерално,  јесте то што је сваку песму коју је написао претходно проживео. Ништа није радио напамет. Писао је о неузвраћеним љубавима, о задимљеним кафанама, о курварлуку, о шкрипцу у којем се друштво тада налазило, али и о саборцима са асфалта и то на начин на који нико претходно (а ни доцније) није писао.

 

Непоправљив романтик у руху вицкастог дечака којег су пријатељи звали Чупко, зазирао је дубоко у теме које смо сви ми мање-више проживели. Склопио би речи и ноте у мозаик, на себи својствен начин и обукао би их у рок, блуз, џез, па чак и севдах, који је како ствари стоје ипак њему омиљени звук.

 

Ниједна песма групе Азра није личила на оно што се тада нудило на устајалој југословенској рокенрол сцени. Уз устаљени трио бас, бубањ и гитара, Џони је умео да убаци и усну хармонику, тромбон, саксофон, виолину, читав гудачки квартет  или само обичну хармонику.

 

Но, оно што сам хтео рећи јесте да се на свакој плочи групе Азра нашла по нека песма за некога које њему у том тренутку био битан.

 

У његовим песмама доминира као тема – љубав или бар дивљење женској лепоти и сујети из далека. Ово је прича о Џонијевим неузвраћеним љубавима. Иако на прву руку не делује тако, Џони није имао много среће у љубави.

 

Свакако, најпознатија Џонијева неузвраћена љубав опевана је у песми “Грација“ која се налази на првој плочи групе Азра (Југотон, 1980.). Као младић у средњим двадесетим Џони је упражњавао нудизам са друштвом. Крајем седамдесетих година, млади алтернативци загребачке рок сцене често су летовали заједно. Као љубитељ мора, Џони одлази на острво Силба. Ту су се одржавале свирке и ту је био члан летњег бенда “Добра вода“ са којим је свирао македонске народне песме, али и обраде, пре свега групе The Beatles. Оно што он, вероватно једино памти са тог острва је девојка по имену Грација Педић у коју је дуго био страсно и несрећно заљубљен. Из те платонске љубави родила се чувена песма, коју је комплет написао за неколико сати:

 

Говориш ми да си слободна,

желим вјеровати у то,

улица у одсјају,

залуђујеш ме погледом.

 

Касније ће је објавити на истој плочи на којој се налазе “Топле усне жене“ , “Жена другог система“ и “Обрати пажњу на последњу ствар“. Ипак, ниједна песма није оборила дотичну Грацију.

 

На истој плочи налазе се песме “Крвава Мери“ и “Марина“, нешто другачијег карактера. Џони у овим песмама више описује те две жене, него што говори о љубави коју осећа према њима. Ко су те две жене, остала је тајна.

 

Међутим, оно што је интересантно јесте да се тада са његовом најбољом другарицом, Мирном Црнобори, која је становала у соби преко пута њега, забављао Дарко Рундек. У песми “Не могу помоћи никоме од нас“, Џони пева:

 

“Волио сам све на њој, становала је преко пута…“,

 

вероватно алудирајући на Мирну, којој ће касније, пошто опет несрећно буде заљубљен, посветити песму “Случајан сусрет“ на плочи “Филигрански плочници“'(Југотон, 1982.).  Да се овај љубавни троугао затвори, Мирна се побринула и на крају је завршила у браку са басистом групе Азра, Стивеном Кипом и данас живи са њим у Амстердаму.

 

Чувену песму “Лијепе жене пролазе кроз град“, последњу са деби плоче, Џони је написао извесној Весни Пирш, која га је не само одбила, него и нокаутирала, а проклето љут, какав је углавном био, у песми јој је променио име у Маја Пришт.

На другој плочи групе, коју је под називом “Сунчана страна улице“ издао Југотон 1981. године, преовлађују песме о друштву и политици. Међутим, плочу затвара изванредна песма “Одлазак у ноћ“ коју је Џони овог пута написао својој правој девојци, Бранки Бакарић која је тада била удата:

 

Признаје ми да је удата,

да не љуби свога човека,

  а ја шутим, мудро размишљам,

 њени прсти као да траже кривца,

само лете око мога лица.

 

Наредне године, изашао је чувени албум “Филигрански плочници“, а после кратког боравка у Аустрији, Џони раскида везу са Бранком. Наиме, како то рече у песми “Хладан као лед:

 “Кренуо сам у Виену да пронађем своју дјеву…“,

 

а тако је и било. У Бечу упознаје извесну Аустријанку, Сузи, са којом ће бити у краткој вези и којој ће још написати песму “Suzy F“, специфичног имена, алудирајући на ону чувену “Suzy Q“ бенда The Rolling Stones. Касније ће се појавити инструментал песме, под паролом “Како си“. Плочом доминирају љубавне теме, међутим једино би песма “Странкиња са плавим eyes“:

 

Ја љубим твој доларски џеп и твоју њежну пут,

конвертибилна ти си, ја грабим све што даш.

Come on странкињо са плавим eyes.

 

могла припасти горе поменутој Сузи. Све остале су вероватно посвећене, Џонијевој највећој љубави, десет година млађој, Сњежани Бановић (хрватски позоришни редитељ, рођ. 1963., Ф. Г.). Она је и чувена “дјевојка из Хрваца“ са соло албума Бранимира Штулића “Балегари не  вјерују срећи“ (Југотон, 1990.):

 

Пријехавши у Загреб задовољства свега рад

на дјевојку из Хрваца налетио сам тад,

стријеле моћне љубави помрачиле ми ум,

 дах усне вреле вишње нагониле на блуд…

 

  Размазио сам драгу, дао сам јој све,

кад ено ње на другоме, е ту бјес ме обузе,

oбезврједила ми логику оскврнула ми труд,

без милости ме курва насукала на спруд…

 

 

 Но, Џони јој је написао и пар текстова још у периоду битисања Азре:

 

Волим те кaд причаш у свом овом лудилу,

слутња губи привид, огољела до костију,

постаје стварност, заборављена бол,

не желим да те одвлачим далеко.

               

На истој плочи, налазе се и “Ако знаш било што“:

 

Желим да се стиснем уз тебе,

да те милујем,

да ти шапућем на ухо бисере,

да причам о слободи,

да се глупирам,

да ти кажем ох, ти лудо једна.

 

али и песма “Као ти и ја“:

 

Јутро на обали, као ти и ја,

јутро на обали, као ти и ја,

напуштени бродови пливају лијено,

расточене олупине, као ти и ја.

 

Мада га хрватска “списатељица“ Славенка Дракулић сматра “одвратним сексистом и мушком шовинистичком свињом“, жене које су га волеле сматрају га најнежнијим мушкарцем којег су икада упознале.

 

Током 1983. године, као тридесетогодишњак, Џони одлази у Амстердам. Импресиониран том средином, сматра да ће га Холандија пре него Америка која му је била циљ, широкогрудо прихватити као песника. Ту упознаје Жозефину Фрудмајер с којом ће се венчати тек 1989. године. Оно што би многе зачудило, мени је било сасвим очекивано. Наиме, Џони је изјавио да се није оженио из љубави, већ из чистог интереса. Ко ће знати. Можемо само да нагађамо, али ни то није у реду. Оно што је чињеница јесте да су касније љубавни стихови Џонија Штулића били углавном оријентисани на прошлост (“My dear“, “Плави голуб“, “Флеш“ и др.) и да током накнадне соло каријере бар јавно није посветио ниједну песму својој супрузи. Разочаран, у песми “Плави голуб“, каже:

 

Понекад је видим лежећи у сну,

као игру сјена на мом рамену,

бијело свјетло изнад површине тупих корака,

колико још има до очаја?

 

алудирајући на…

 

Од те, 1989. године, Џони живи у Холандији, у једном месташцету Хаутен покрај Утрехта. Након рата је једино долазио  у Београд, последњи пут  1995. године када је издао соло албум “Анали“. Након тога више никада није крочио на тло бивше Југославије са оразложењем да не жели да држи гитару на територији на којој је рат. Жозефина и Џони немају деце.

 

 “Престар сам. Конфучијев тата је имао 72 године када га је добио, зато је овај био паметан. Уосталом, живот је патња. Немам срца да некога унесрећим за цијели живот. Једна од могућности је клонирање“.

 

Једно време је возио такси, али већ дуго година нема посао. Бави се превођењем грчких класика, што ће рећи да је научио старогрчки језик. Превео је Илијаду и Одисеју и написао неколико књига о периоду Азре.

 

 

“Годи ми тај малограђански ред, наспавам се ко беба. Једино се, ето, распем кад се сјетим Сњежане Бановић. Друго јутро с клинцима ту на школском игралишту морам до бесвијести играт ногомет да је избијем из главе. Истрчим се за лоптом ко соб у вријеме парења, клинци ми се смију, дриблају ме. Јебеш му матер. Боље и то него да се ко Лајнер молим на Каменитим вратима и узалуд покушавам спојит кршћанство, будизам, хиндуизам и веганство. Продао сам милион плоча, платио све своје рачуне и овде немам баш ништа. Свуда сам гост. Да ме оваквог није узела једна Холанђанка не бих имао ни дома“.

 

Џони не комуницира са новинарима. У спору је са издавачким кућама које му укупно дугују неколико милиона немачких марака збох кршења ауторских права. Последњи пут се огласио 2014. године када је тужио Плато, због неовлашћеног штанцовања његових књига. Следећи пут ће вероватно тужити мене, пошто сувише залазим у његов живот. Али ја то радим из (страхо)поштовања. Лично га сматрам највећим песником и мистеријом југословенског рокенрола.

 

 

Johnny B. Good

 

 P. S.

 

Преле ме је издао када је умро. Ти би ме издао само повратком на Балкан. Не враћај се и буди оно што си увек био – једно велико неслагање са осредњошћу које влада свуда.

 

 

Пише с поштовањем и дубоким наклоном,

 

Филип Гвозденовић

Флеш – или моја најдража песма

ФЛЕШ

Ништа се не догађа кад си доле и кад си сам
и кад ноћи вуку у подсвјест све до сјећања.
Лавина котрљајућих тегова на ногама притиска
и зној тек касније почиње да смета.

Тек касније буди се град,
неке подеране улице, бљесак мокрих трачница,
први трамвај преко Трешњевке
расте у мојим очима, очима…

Jутро обилази сцену рутински,
с дужним поштовањем ја се уклањам с пута.
Двострука кринка на његовом лицу
чини сувишном сваку провидност.

Како да се контролирам кад ме убија
осјећај тако другачији од свега што разумијем,
од свега што желим да видим…
Нешто кап флеш… Како да се контролирам…

Гледао сам опет филм о безнађу
или је то можда била кроника непознатог,
јер тако се звао човјек ни жив ни мртав ни поморац.
Ако икад испуним жељу и ти ми даш за право мислећи,
то је једини начин да га задржим.

Ако икад доспијем тамо гдје престаје страх
бит’ ћу спреман да заборавим
неке подеране улице, бљесак мокрих трачница,
први трамвај преко Трешњевке, сјај у твојим очима….

Бранимир Johnny Штулић

ДУШКО КОРАЋ (1955-2016.) ИСКРЕНИ БОРАЦ ПРОТИВ КАТАСТРОФИЧНОСТИ

„Никог не остављам равнодушним. Свесно провоцирам. Ја опет питам за шта нисам био у праву? Не нападају ме због незнања или зато што не знам падеже. Нападају ме због ставова.“

sp-korac-crno-bela

Душко Кораћ

Одувек сам поштовао онај тип људи који су имали свој став или како то људи умеју да кажу “своје ја“. Онај тип људи који је свој посао радио како доликује, из срца, тачније из дубине душе. Онај тип људи који се издвајао из масе по својој оригиналности. Један од таквих био је и Душко Кораћ.

Београд, онај Београд који је некада имао душу, је рањен. Прострелна рана, простире се од Душановца, преко Врачара па до бетона на Новом Београду. Одлазе они најбољи, они који су на овај или онај начин допринели култури, спорту, уметности, ма уопште урбаном духу тог града. Београд је сада Тиранополис.

Душко Кораћ је рођен 4. јула 1955. године у Иванграду (Беране) у Црној Гори. Своју посебност презентовао је већ након завршених студија на Економском факултету у Београду, када је доказао да се човек може бавити само оним послом који воли и бити успешан у томе. Ваљда је то и поента живота. Економија га, као и мене, више никада, након студија, није занимала. Живот је посветио породици и спорту, као и сваки прави шмекер. Био је и остао бунтовник.

“Студењак је једна специфична животна школа! Каква бре војска. Тада је културолошки ниво Београда био Студењак. Сви интелектуалци из Београда и Србије потекли су из Студењака.“

Душко Кораћ је оставио дубок траг у својој професији, спортског коментатора, пре свега због уникатних преноса и храпаве интерпретације, али и због залагања за сурово кажњавање спортиста који се допингују. Често је говорио оно што многи мисле, а никада нису смели да кажу. Био је носталгичар, поштовао је све оно што има вредност. Волео је кафану, црно вино и песму “Не иди од мене, злато моје“.

14518989972254

Душко Кораћ

Са једне стране је имао своје поштоваоце, у које спадам и ја и који га самтрају најбољим коментатором свих времена, док с друге стране има љуте “непријатеље“. Одбојкаш Иван Миљковић покренуо је својевремено петицију по којој би Душко био склоњен са преноса одбојке из разлога што га је превише критиковао. Срећом, петицију је потписало само двоје.

Пок. Александар Тијанић, суспендовао је Душка 2006. године на неколико месеци (причам искључиво по сећању), због “нарушавања професионалних принципа“ током преноса европског првенства у атлетици.

До 2008. године преносио је и ватерполо утакмице.

Душко Кораћ је једно време преносио и фудбалске утакмице, али се повукао деведесетих година, након инцидента у којем је, чини ми се, Звонимир Бобан, пребио полицајца. С обзиром да је Душков отац био полицајац, то га је изузетно увредило.

Сећам се, кроз маглу, и те, чувене, 2002. године и Мундијала у Јужној Кореји и Јапану и свих тих идола моје младости са којима ме је упознао баш Душко Кораћ. Бруно Мецу, Боуба Диоп и гол за победу против Француске на отварању, Роналдо у пуном сјају, Батистута пред сам крај каријере, Тоти и неправедни црвени картон и у истом мечу невероватна намештаљка и златни гол Ју-Хан-Ана против Италије и његова шут карта из Перуђе након тога, Рушту Реџбер, екипе Сенегала, Камеруна, Турске… Сва та еуфорија и Душко са својом емисијон, чини ми се назива “Мундијал“. Листам албум, слушам Душка који прича њихове биографије и спремам се за наредну утакмицу. Колико је ту фудбала било. И какав је то јун био!

“Када су се Американци на сваком месту понашали арогантно до безобразлука, мало су ме повукле старословенске емоције. Хтео сам да им ставим до знања: Господо ви имате историју 200 година и знамо на који сте начин и од кога настали као нација. Са друге стране имате девојку која је резултанта једног Тургењева, Шолохова, из земље одакле су Мендељејев и Ломоносов, одакле је Јуриј Гагарин. Желео сам да нагласим да постоји нешто што је лепо, паметно, емотивно и најбоље на свету. То је Јелена Исинбајева. Нисам педофил, она је годиште моје ћерке. Она говори три језика, има пара и побеђује, не противнице – свој је рекорд срушила.“

“Када је Анђело Тејлор на 400 метара по други пут освојио златну медаљу, а победио је у Сиднеју 2000. године и у Пекингу 2008. године и кад је ишао на победничко постоље, кажем: Сада ћете слушати америчку химну, ако морате. И ућутим, испоштујем протокол. После химне поново се укључим и кажем: Оне преоштре речи које сам изговорио, сада да вам појасним зашто. Момак је је победио 2000. године на Олимпијади, а онда га четири године није било, због афере са кокаином. Није само да је користио него је и диловао и био осуђен на четири године. Казна му је скраћена на две. Као родитељ увек ћу се борити против дилера дроге и оних који манипулишу децом. Чак 12 пута сам био у Америци, знам и њену лепу и њену ружну страну, али не могу да будем благонаклон према некоме ко ме ’99. године бомбардовао и ко је ту акцију називао “Милосрдни анђео“ и ко ми отима Косово.“

(Глас Јавности, 31. август 2008.)

 

“И доле је Рале хладно. Малтене требају људима рукавице и не завидим нимало голуждравим девојкама… Да имају неке зимске јакне, вунене чарапе, можда би се угрејале. Тридесет степени разлике у односу на Београд. Овде пише да је тренутно 17 степени али са закашњењем. Пошто сам брдско-планински човек имам осећај за ту температуру. Још када пада хладна кишица, а наилазе све годи црни облаци са Ламанша, од Плимута па на овамо и Денкерка, лако се може догодити да завршница ове вечери буде под пљуском као што је било јуче.“

(ОИ, Лондон)

 

“Ја сам здрав и нормалан, веровали или не, колико год овако лупетао. А то што ви који ме слушате не разумете, то није проблем.“

 

„Само Пушкин и Јесењин могу описати лепоту и знање Јелене Исинбајеве, са бојом очију попут руских бреза у пролећном лишћу, сада окупане њеним сузама“, коментарисао је Кораћ победу руске атлетичарке.

 

„Насмеј се Јусо, насмеј се. Избаци сву нервозу из себе, нека га публика подигне. Свако спортско срце је на страни Јусе, јер не може бити на страни Арсена Лупена, јер ко једном украде, тај краде заувек…
Очи поштеног спортског света су на твојој страни…
Трка је кренула. Јусеин је ухватио ритам и сада појачава и иде… Јусе је први. Јусеин је први. Има Бога. Не може се против мајке природе. Свака част геније.  Ово је победа спорта над фармацијом, ово је победа спорта над преварантима, ово је победа спорта над онима који се дрогирају! Честитај, имаш коме да честиташ. Спасио си светски спорт не само атлетику. Довиђења, Џастине.“

Тим речима је Душко Кораћ у потпуној екстази испратио тријумф Јусеина Болта над “зликовцем“ Џастином Гетлином у финалу трке на 100 метара на Светском првенству у Пекингу, 2015. године.

 

Почетак, ове, 2016. године памтићу по одласку Душка Кораћа. Тог, 4. јануара, освануо је наслов: Преминуо Душко Кораћ. И даље звучи нестварно.

Душко, била ми је заиста част слушати Ваше преносе и беседе, а још већа срести Вас у ул. Здравка Челара, у близини хале Пионир…

Душко је кремиран 9. јануара на Новом гробљу у Београду.

Последње што сам од њега прочитао јесте кратак текст на јутјуб сајту, из децембра 2015. године:

“Хвала свима и онима који ме критикују, не воле или пак мрзе. И на то у јавном послу имају право само не на приземне увреде и сл. Најважније да смо победили све ријалити тв програме што је добар знак за Србију, да није баш цела Велики брат. Живео нормални атлетско-спортски остатак наше једине Србије. Још једном хвала. Ово је мој први и последњи контакт на друштвеним мрежама. Више волим жив контакт. ДК“

И био је први и последњи.

maxresdefault464604020150823164141

Збогом, авангардо!

Пише с дубоким поштовањем,

Филип Гвозденовић

КОГА САМ СВЕ ИЗГУБИО У 2015. ГОДИНИ?

Наспрам прошлогодишњег текста на ову тему и нема неке битне разлике. Све је мање-више исто. Две године, не баш добре, а једна за другом. Овај свет и даље није онај свет у којем бих желео да живим. Нарочито није онај у којем бих волео да умрем. У овој години сам углавном био губитник. Или да будем мало захвалнији, па да кажем да сам мало мање добио од живота, наспрам тога колико сам му дао. П(р)отресле су ме многе (туђе) приче.

Међутим, протресла ме и једна лепа прича. Ма како то чудно звучало, доживели смо да из грла Аце Стојановића чујемо несвакидашњи урлик: “Србија је првак света у фудбалу!“. Србија је победивши Бразил (!) постала првак света у фудбалу у млађим категоријама.

Током године, обележена је стогодишњица рођења миљеника људи и Богова, Френка Синатре, али и колегинице му Едит Пјаф, као и глумице Ингрид Бергман.

Те 2015. године напустили су ме најпознатији Сарајлија италијанског порекла Кемал Монтено (1948-2015.); вечити дечак, Слободан Боба Стефановић (1946-2015.); певач групе Смак, Борис Аранђеловић (1948-2015.); бубњар Корни групе, Владимир Фурдуј Фурда (1945-2015.); глумци Омар Шариф (1932-2015.), Кристофер Ли (1922-2015.), Морин О’Хара (1920-2015.), Селимир Тошић (1946-2015.), Властимир Ђуза Стојиљковић (1929-2015.) и Ђурђија Цветић (1942-2015.),  атлетичар Фрањо Михалић (1920-2015.); кошаркаш и тренер Ранко Жеравица (1928-2015.); фудбалски голман Павел Срничек (1968-2015.); одбојкаш Дејан Брђовић (1966-2015.); математичар и творац “теорије игара“, Џон Неш (1928-2015.); чувени професор математике и аутор популарне збирке чије смо задатке годинама решавали, Вене Т. Богославов (1932-2015.); предводник групе Моторхед, Леми (1945-2015.); краљ блуз музике, Би Би Кинг (1925-2015.); џез певачица Натали Кол (1950-2015.); први југословенски кантаутор, Арсеније Арсен Дедић (1938-2015.) и један од Идола, препознатљиви осмех југословенског рокенрола и града Београда, Владимир Влада Дивљан (1958-2015.). Те, 2015. године, отишла је и проф. Мирјана Кнежевић (1952-2015.), прави лаф у срцу, за чије име ће ме везати најлепше успомене из Основне школе. Лаф којег никада нећу заборавити.

А ја, ја сам током ове године и даље фурао статус апсолвента економије на београдском Универзитету, запослио се и добио брата од двадесет и пет година. Ако не рачунам мини концерт у част Владе Дивљана, после осам дугих лета, наишла је година у којој нисам присуствовао ни једном једином концерту.

Завршио сам рукопис своје књиге “Ја, Преле“.

Сад овамо гледам… И даље успешно и храбро играм ролу вечитог солисте.

 

Ф. Г.

JOE COCKER (1944-2014.)

Једина неостварена жеља ми је била и остала да присуствујем његовом концерту. Ух, какав би то рокенрол био! Његов глас који подсећа на рику неке разјарене звери, чини ми се, памтићу и када будем сумирао утиске и када будем одлазио из ове приче. Моја најдража песма у изведби једног од моја два најдража певача. Надам се да сад Преле има част да горе негде пева са њим “With a litlle help from my friends“.

 

 

ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ (ЈУГОТОН, 1982.) – ИДОЛИ

 

(OДЛОМАК ИЗ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ “КРИВО СРАСТАЊЕ“)

***

Бенд је почео да снима свој први албум на јесен 1981. године са Гораном Вејводом (рођ. 1956.) и Душаном Михајловићем Спиром који је требало да буде асистент продуцента. После кратког периода Михајловић је напустио пројекат и једини асистент је био Миле Милетић Пиле. Снимање албума је трајало више од четири стотине сати, чиме је постигнут рекорд у бившој Југославији. Гости на албуму су били Беби Дол (Драгана Шарић, рођ. 1960. у Београду), која је била пратећи вокал на песми Одбрана, као и Слободан Гроздановић, који је свирао бас гитару у песми Сенке су другачије“. Резултат напорног рада уобличен је у плочи “Одбрана и последњи дани“, која је изашла почетком 1982. године.  Албум је добио је име по истоименом роману Борислава Пекића (1930-1992.). Плочу отвара “најжешћа“ песма “Кенозоик“, у којој пева Крле, а текст потписује Дивљан, док клавијатуре свира Вејвода. Наредна песма “Последњи дани“ је првобитно била названа “Маршал“ и била је посвећена преминулом југословенском председнику Јосипу Брозу Титу (1892-1980.), а текст је написао Дивљан. Након ње следи, опет, Владина, “Моја си“ у којој се као вокали смењују Шапер и Дивљан. Четврта по реду песма је “Сенке су другачије“ за коју текст потписује Срђан Шапер, а њу прате, опет Шаперова, “Немо“ и последња песма са А стране “Небеска тема“ за коју текст потписује Влада Дивљан.  Страну Б отвара изузетна композиција “Русија“ која се временом издвојила као највећи хит са плоче и коју комплет потписује Влада Дивљан. У наредне две песме Срђан и Влада сарађују као текстописци. У песми “Играле се делије“, опет се Шапер искусио као певач. Низ настављају “Једина“,  Шаперова “Одбрана“ у којој певају Шапер и Беби Дол, Владина “Где си сада цица-мацо“, “Главна птица“ коју је написао Зденко Колар, а у којој пева Крле и за крај, Зденкова најдража, “Хајде сањај ме, сањај“ коју потписују опет као тандем Влада и Шапер. Као омот плоче, искоришћен је детаљ са тканине Светог Николе, а назив плоче је исписан ћириличним словима сличним онима у Мирослављевом Јеванђељу. Састав је освојио награду за најбољи албум и најбољи омот албума те, далеке 1982. године. Продуцирали су га сами и албум је издат за Југотон. Критичари југословенског рока су 1986. године изгласали овај албум као најбољи југословенски рок албум двадесетог века. Скоро тридесет година касније, 2015. године и званично, албум “Одбрана и последњи дани“ проглашен је најважнијим албумом у историји југословенског рокенрола. Једно је сигурно. Оволики напор и тимски рад нису виђени ни на једној другој плочи која је издата у Југославији. Резултат је очигледан.

 

 

Idoli

Идоли: Колар, Крле, Божа, Шапер и Влада

Пише

Филип Гвозденовић

 

Енциклопедија ''Криво срастање'' је довољна да оправда мој живот, јер ја живим рокенрол! А не заборавите да је рокенрол стање у којем се човек налази цео свој живот. Његов начин дисања, ходања, застајања, покрета, погледа, изражавања, размишљања, учења, његово стање свести, његово незнање за границе и шаблоне. Рокенрол је неко ко вас никада неће напустити, ако га заиста пуним плућима дишете. Ни за 60 година. Ма, никада. Ако му се у потпуности препустите. И не само то, рокенрол лечи ране. Чини ми се да утиче и на то да свет гледате ширим очима, али опет сасвим реално. Присуствовати концертима Смака, Рибље Чорбе, Дарка Рундека, Психомодо попа, Парног ваљка, Атомаца, Дип Парпла, Билија Ајдола, значи само једно – бити слободан. Рокенрол је слобода. А ја сам слободан човек. Амин.